Nastavni kadar Fakulteta za sport Univerziteta „Union – Nikola Tesla“ uživa veliki ugled šire stručne zajednice. Već godinama unazad, ustaljena je praksa da su naši profesori redovni učesnici raznih naučnih skupova, seminara i tribina, a često po pozivu drže predavanja na različite teme. Tako je nedavno dekan Fakulteta za sport, prof. dr Vladimir Koprivica, na poziv Sportskog saveza Ivanjice održao izuzetno zanimljivo predavanje na kojem je govorio o „Teorijskom i naučnom aspektu vežbanja“ i „Teorijskim i metodičkim osnovama razvoja sportista“. Predavanju, koje je iz dve celine trajalo ukupno pet sati, prisustvovalo je preko 40 trenera i profesora fizičkog vaspitanja sa opštine Ivanjica.
U okviru prve teme, profesor Koprivica je na sebi svojstven način, govorio o efektima vežbanja na sva tri aspekta zdravlja: biološki, psihološki i socijalni, sa posebnim osvrtom na biološki, odnosno na razvoj motorike. Sve to potkrepio je istraživanjima koja govore o dobrobitima, ali i opasnostima vežbanja, uz posebnu analizu trenutnog stanja u Srbiji i fokusom na najmlađu populaciju:
– Imamo čitav niz problema, a pre svega to je mali natalitet. Sve manje dece se rađa i zato u budućnosti nećemo imati koga da trenerimo. Takođe, zbog savremenog načina života ljudi se sve manje kreću što je izuzetno nepovoljan aspekt, a tu je i problem države u organizaciji procesa vežbanja šire populacije. Tendencija rapidnog smanjenja kretanja i nedovoljnog fizičkog vežbanja dovode do čitavog niza zdravstvenih problema, od povišenog krvnog pritiska, kardiovaskularnih i respiratornih problema, do dijabetesa tipa B koji je isključivo uslovljen nedovoljnim kretanjem i sve više se javlja kod mlađe dece. Pokazatelji su katastrofalni i država bi morala da reaguje – upozorio je prof. dr. Vladimir Koprivica i dodao:
– Moj cilj je da širim ideju da se fizičkom vaspitanju da mnogo veći značaj, naročito u nižim razredima osnovne škole, od prvog do četvrtog, i da se profesori fizičkog vaspitanja pridruže učiteljima i učiteljicama. U dogovoru sa Savezom učitelja Srbije vodi se akcija da deca u mlađem uzrastu imaju pet časova fizičkog nedeljno. Telo mora da se izgradi, jer postoje osetljivi periodi i ako se na iskoriste na pravi način za razvoj fizičkih sposobnosti, to se kasnije ne može nadoknaditi. Sve to ima uticaja i na učenje, na njihovu psihu i sve ostalo. Ova nepovoljna situacija u ovom trenutku traži što hitniju akciju, u smislu „spuštanja“ struke u najniže razrede, a staro je pravilo da bi sa najmlađima trebalo da rade najstručniji i najsposobniji ljudi.
Kao pozitivan primer profesor Kprivica naveo je Mađare:
– Mađarska je uvela svakodnevno fizičko vežbanje i Mađari su prva sportska nacija sveta po osvojenim medaljama na Olimpijskim igrama u odnosu na broj stanovnika. Oni će tek osvajati medalje, jer će na pravi način iskoristiti ono što nauka kaže. Naš problem je što imamo znanje, imamo sposebno ljude za praksu, ali nažalost taj naučni aspekt ne primenjujemo.
Profesor Koprivica govorio je i o sportskom razvoju koji treba da se pravilno poklopi sa biološkim, psihološkim i socijalnim. U najranijem uzrastu mora da dominira biološki razvoj, a da se kroz igru razvija ljubav prema sportu do nivoa kada oni najtalentovaniji treba da budu trenirani, odnosno kada počinju ozbiljni treninzi.
Na pitanje koji je to uzrast profesor Korpivica je rekao:
– U sportskim granama gde je pridodat rekvizit, kao što je slučaj sa tenisom, stonim tenisom, klizanjem hokejom, skijanjem… dakle gde god postoji rekvizit koji mora praktično da postane deo tela, trebalo bi da se počne ranije sa treningom. Ali, ne u pravom smislu te reči, već po razvojnom principu u kome će recimo reket služiti kao sredstvo za igru uz pomoć koga se razvija ljubav prema tenisu. Međutim, neophodno je raditi i čitav niz drugih stvari da bi se taj budući sportista razvio. Ono što je važno istaći da anaerobni napori ne bi smeli da se primenjuju u nekom većem obimu pre 15 godine, jer organizam na to nije pripremljen. Sa ozbiljnim treningom treba početi od 16. godine i to kod devojaka, jer one se ranije razvijaju, a kod momaka i kasnije, jer tek tada bi bilo dobro da se počne rad na jačini sa dodatnim teretom – konstatuje Koprivica i onda iznosi ključni zaključak:
– Veliki problem je što se u našem sportu radi sve obrnuto. To znači da se u mlađim kategorijama ne vodi računa o razvoju nego isključivo o sportskom rezultatu, a pravo pitanje koje treba postaviti je da li je u mlađim kategorijama to uspeh. Ostvarivanje sportskog rezultata ne traži igru i raznovrsno vežbanje, već samo ono vežbanje koje daje rezultat i to neminovno u tom uzrastu donosi rezultat. Ali, sve to trajno ošteti te mlade ljude, jer ostanu bez temelja koji kasnije, u seniorskoj konkurenciji, dovodi do uspeha. Sa druge strane, ta oštećenja nisu samo u sportskom rezultatu, već i u socijalnim odnosima i u psihologiji, a to vam je priča o mnogobrojnim našim velikim talentima koji su nestali.
Prof. dr Vladimir Koprivica ponudio je i jedno od mogućih rešenja da se krene sa poboljšanjem situacije:
– Svaka manja sredina ili lokalna samouprava ima načina da to uradi i sama. Profesori fizičkog koji su nezaposleni mogli bi da se o trošku opštine angažuju da rade sa decom u takozvanim školicama sporta. To su izuzetno isplative stvari, jer će deca biti zdravija i sposobnija. Zašto je to još važno? U Švedskoj je svojevremeno sproveden eksperiment, za koji mi je mnogo žao što ja prvi nisam uspeo da ga realizujem. Naime, kod ispitanika kod koga su obe noge bile ravnomerno razvijene krenulo se sa treningom samo desne. Ona je naravno, posle određenog vremena postala sposobnija, Onda je eksperiment obustavljen dok se obe noge nisu izjednačile, pa se počelo ponovo sa treniranjem obe noge. Nakon izvesnog vremena zaključak je bio da je ona desna noga mnogo brže napredovala, to znači da telo pamti, što govori u prilog tome da što se ranije krene sa pravilnim vežbanjem to ostavlja zapise u organizmu i nesumnjivo ide u prilog potrebe vežbanja u najmlađem uzrastu.
Na kraju, profesor Koprivica dao je i svoje viđenje vrhunskog sportskog rezultata:
– Postoji velika zabluda kada govrimo o vrhunskom sportskom rezultatu. Jer, postoje dve vrste. Vrhunski sportski rezultat u smislu stvaranja šampiona i šampionskih ekipa i vrhunski rezultat u vidu masovnosti onih koji vežbaju. Ako neki klub u određenoj sredini ima 200 dece koji vežbaju na pravi način, to je takođe vrhunski rezultat. Ako veliki procenat ljudi vežba u organizovanom sistemu, to je takođe vrhunski rezultat. Ali, ako forisirate neki sport, nebitno koji, rukomet, košarku, fudbal i on „pojede“ sve pare, to je više štete nego koristi – zaključio je profesor Koprivica.