Proslavljeni košarkaški trener Svetislav Pešić u društvu evropskog prvaka u džudou Aleksandra Kukolja bio je gost našeg Fakulteta na startu nove školske godine. Iskusni stručnjak tom prilikom održao je kratko predavanje studentima, a osim trenerskih tajni Pešić je sa mnogo žara, u svom stilu, govorio i o nekim životnim lekcijama:

– Put do uspeha je posvećenost. To je nešto što ne mogu svi da imaju, sa tim se ne rađaš, to se ravzija, uči, a posvećenost se i trenira. Nalazimo se u visokoškolskoj ustanovi u kojoj se obrazuju i budući treneri, pa ću iskoristiti priliku da kažem da ovo što je jugoslovenski sport postigao, i uspesi koje nastavlja Srbija, po mom dubokom uverenju i iskustvu je pre svega zasluga trenera. Kada govorimo o vrhunskom sportu, vrlo je važno da se zna da centralno mesto u životu mladih ljudi zauzima trener. Jer, on je taj koji razvija ljubav prema sportu, koji ga vaspitava, uči, trenira i sa kojim se takmiči – počeo je svoje predavanje Pešić i potom nastavio:

– Najčešće upotrebljavana reč među nama sportistima i trenerima, o kojoj se najviše govori i na trenerskim seminarima je samopouzdanje i kako to samopouzdanje razvijati. Niko se nije rodio samouveren, već se i to trenira. Zamislite studenta koji kaže: „ja sam spreman za sutrašnji ispit, nemam nikakvu nesigurnost da pokažem znanje, bez obzira koje pitanje budem dobio“. Tu samouverenost ne može da ima neko ko nije učio, iza te samouverenosti stoji ogroman rad, posvećenost i svakodnevni trud.

Pešić se dotakao i fenomena jugoslovenske škole košarke:

– To što mi imamo, nema niko na svetu u to budite sigurni. To je jedinstvena košarkaška filozofija i ona se sastoji iz jedinstvene selekcije mladih talenata i jedinstvene metodike treninga. Možda drugi imaju bolje metode, ali su oni u svakom slučaju drugačiji.

Posle emitovanja dokumentarnog filma „250 stepenika“ Pešića mnogi pitaju zašto je toliko strog:

– Ja im onda uzvratim pitanjem, a da li vam ja izgledam strogo? Odgovaraju mi da sam baš srdačan. Ne, ja nisam strog, ja sam samo zahtevan, a tu ogromnu energiju i motivaciju širim oko sebe pa i na svoje igrače. Tako stvaram radnu etiku kod mladih sportista. Radne navike se stiču u porodici. Najveći broj vrhunskih sportista, ne samo iz košarke već i ostalih sportova, koje sam imao prilike da upoznam dolaze iz familija gde su stekli vaspitanje. Leva ruka viljuška, desna nož, a ne počinje se sa jelom dok ćale nije došao, seo za sto i svima poželeo prijatno.

Pešić se potom posebno obratio budućim trenerima:

– Zadatak trenera nije samo da odredi vežbu, e danas ćemo da uradimo tri serije po deset ubačenih skok-šuteva. Svakog igrača treba pripremiti, treba ga motivisati. A šta je to što motiviše, to su ciljevi. Sa motivacijom se nikad ne počinje pre utakmice, po sistemu uđeš u svlačionicu, održiš veliki govor i onda igrači izađu na teren i pobede velikog protivnika. To se retko dešava. Ciljevi se postavljaju na početku sezone, to motiviše, a do cilja se stiže preciznim planom. Sve to mogu da izvršavaju samo momci i i trener koji su posvećeni – konstatovao je Pešić.