Reč prof. dr Vladimira Koprivice se uvek ceni. Nekadašnji dekan, a sada rukovodilac sportsko-dijagnostičkog centra Fakulteta za sport Univerziteta „Union – Nikola Tesla“, dao je veliki intervju za Božić za Sport klub o aktuelnom trenutku srpske klupske i reprezentatvine košarke.

Uvaženi profesor se kako kaže autor osvrnuo na proteklu, uspešnu košarkašku godinu, istorijsku, stotu, na učešće Orlova na SP, izborenu vizu za OI, ukazao na dobre i loše stvari, pedagoškim pristupom objasnio prednosti i mane sporta. Napravio je istorijske, romantične paralele, pravo u metu, sa jasnim sportskim i životnim ciljevima.

Intervju prenosimo u celosti.

O sudbini sporta pod obručima, kao i sporta uopšte, za Sport Klub govori jedan od najkompetentnijih sagovornika. Profesor dr Vladimir Koprivica, malo je reći, proslavljeni stručnjak za fizičku pripremu sportista. Koprivica je omiljeni univerzitetski profesor, kondicioni trener, mudri savetnik, prijatelj i ako tako može da se kaže, sportski duhovnik…

U ovom prazničnom razgovoru, na vekovnom i godišnjem raskšrću, profesor Koprivica se osvrnuo na proteklu, uspešnu košarkašku godinu, istorijsku, stotu, na učešće Orlova na SP, izborenu vizu za OI, ukazao na dobre i loše stvari, pedagoškim pristupom objasnio prednosti i mane sporta. Napravio istorijske, romantične paralele, pravo u metu, sa jasnim sportskim i životnim ciljevima… Jedan je profesor Koprivica…

„Košarka se menja, to je očigledno, kao što se menja sport ukupno. Bilo koji sport mora da je u duhu ovog vremena, mora da bude dinamičan, atraktivan, privlačan za publiku, jer, ipak, živi od publike. A gledaoci su magnet za sponzore. Svaka sportska grana se trudi da bude atraktivna. Čak i neke tradicionalne, kao što je rvanje, koje su bile pred ukidanjem, jer je konstatovano da više nisu dovoljno atraktivne i morali su da menjaju i prilagođavaju pravila“, počinje profesor Vladimir Koprivica.

Sport će ići sve više putem atrakcije, putem uzbuđenja, ono što traži savremeni gledalac koji uživa u tome, to Koprivica ističe kao suštinu.

„Ako mu se u sportskom događaju ne ponudi uzbuđenje, jaka emocija, tragedija gubitka ili veličastven uspeh, gledalac to neće gledati. To se vidi i prema statistici koja dobija sve veći značaj. Ranije je imala značaj u neke taktičke svrhe, a danas je ozbiljan pokazatelj propagande sporta. Sad svi strepimo da li će Đoković osvojiti 25. titulu, da li će Jokić imati tripl-dabl, a Bogdan dati trojku da obori rekord… Ljudi žive na tim rekordima, taj sistem je najviše zastupljen u NBA ligi, koja je to promovisala da ljudi dobijaju podatke i prate nešto što je izvan igre. Sve u cilju da im bude zanimljivo.“

Direktna viza za OI veliki uspeh

Svi se slažu da su Orlovi direktnim plasmanom na OI u Parizu napravili veliki uspeh, naravno i profesor Koprivica:

„To je fantastičan uspeh. Mi smo skloni da veličamo, glorifikujemo, ali to je veliki uspeh male zemlje, ali sa bogatom tradicijom. Naravno, svi znamo da će OI biti jače nego proteklo SP, jer će u Pariz sve ekipe doći u najjačim sastavima. Pre svega, Amerikanci, jer za njih su OI svetinja, najznačajnije takmičenje. To njima donosi slavu, jer olimpijski pobednik je u drevnim vremenima bio uz rame bogovima. Zato su Igre bile i zabranjene, zabranio ih je car Teodosije u 4. veku, jer su pobednici slavljeni kao bogovi, a obnovljene su tek posle 1500 godina. Francuzi će, kao domaćini, imati ogromnu podršku, imaju veoma jak sastav, doći će verovatno i Španci, uz Nemce, Kanađane, Grke, Litvance i nešto slabije timove iz Afrike i Azije, koji mogu da iznenade… Biće neverovatno teško doći do medalje. OI su najveći svetski događaj u toj godini i sportski tokom četiri godine, na prošlim igrama je učestvovalo 207 zemalja, svi će doći maksimalno spremni“.

Sledi još jedna konstatacija, ponovo, pravo u metu, da kažemo, u koš „bez koske“.

„Što je najvažnije, sport je kao neka vrsta paralelnog sveta, izmešta čoveka iz svakodnevnice. Neko je naprimer, biznismen i mora da se skloni od poslovnih misli i da uživa u sportu makar na kratko, a neko u svojoj nevolji želi da se odvoji i živi u tom paralelenom svetu, u kome vidi svoje heroje. Vidi junake u sportistima, košarkašima, identifikuje se sa njima“.

Sama košarka je bila perjanica u tom smislu, zato što ona je proizvod vremena, pokazatelj doba u kojem se igra, smatra Koprivica.

„Ranije je košarka igrana sa „sporijim“ pravilima, sa faulom čim je kontakt, sa dodavanjima koja su nestala, sa iznenađujućim zakucavanjima i to je sada daleka prošlost. Igra se ubrzala, postala kontaktna, nekako je u duhu vremena. Nije to samo da sudije tolerišu grublju igru, nego, publika hoće arenu, gladijatora, koji trijumfalno stoji iznad žrtve. Posmatrači će pobednika nagraditi aplauzom, što znači da je preživeo, ili će izviždati nekog, kao što se u davnoj prošlosti pokazivao prst nadole u arenama“.

Sledi više nego ilustrativan primer teške povrede Boriše Simanića na SP u Manili.

„Čak i posle video provere sudije nisu dosudile nameran faul nad Simanićem, a taj mladi čovek je zbog tog udarca ostao bez bubrega. To znači da u narednom periodu, nažalost, možemo očekivati još takvih, ili sličnih stvari. I dešavaće se da čovek sve više postaje roba. Po sistemu „koga nema, bez njega se može“, veliki i moćni će uvek imati dovoljno novca da kupe nove aktere. To je pokazatelj savremenog sveta u kome košarka liči na multinacionalne kompanije“.

Zanimljivo mišljenje profesor ima i o odnosu NBA lige i američke košarkaške reprezentacije.

„Nacionalne selekcije gube svoj značaj. Naprimer, američka reprezentacija je sastavljena od NBA igrača i kada bi se taj tim zvao reprezentacija NBA, a ne SAD, ona nikada ne bi dopustila da ne osvoji zlato na SP. Međutim, kada budu OI, koje gledaju milijarde ljudi, neće sebi dozvoliti neuspeh. To znači da je NBA liga iznad selekcije SAD. NBA je moćna, može se reći, privredna mašinerija, jača i od samog nacionalnog tima svoje zemlje. Amerikanci nisu učestvovali na SP u najjačem sastavu, kao i još neke selekcije posle iscrpljujućih klupskih sezona. Razlog je jasan, u najkvalitetnijim klubovima sveta su najveće zvezde, koje igraju tamo gde je najviše novca. U takvim klubovima su najbolji treneri, najviše publike, sponzora. Sve to liči na industriju, u kojoj neko ima sirovine, a neko novac da kupi i njih i stručnjake i da vlada time. Zato sport mnogo podseća na druge oblasti savremenog sveta“.

Autor definicije najboljeg tima

Svi dobro znamo lepu i jaku misao da „tim nije skup najboljih pojedinaca, nego celina koja najbolje funkcioniše“. Kada bismo postavili nagradno pitanje ko je smislio ovu opšteprihvaćenu definiciju, nismo sigurni koliko bi ljudi znalo tačan odgovor. Autor ove istinite misli, koja nosi suštinsku, duboku poruku je upravo profesor, koji skromno ne želi da ti ističe. Međutim, logično, spomenuta definicija je njegovo osnovno polazište kada komentariše u čemu je snaga tima.

„Nijedan trener ne može da napravi fantastičnu hemiju kao što to može svlačionica, u kojoj se igrači dogovore. Izbor igrača i njihova međusobna komunikacija je ključ takve hemije. Mi tako kažemo, koristimo reč hemija, a ona na terenu stvara neku fiziku. Tako se stvaraju sloga i čvrstina tima. Jeste, to je moja definicija, davno sam na taj način definisao timsko zajedništvo, još pre 35 godina. Drago mi je da se često citira i primenjuje“, skromno priznaje profesor Koprivica.

Mnogi mladi, ali i iskusni sportisti i treneri neretko zatraže savet od profesora Koprivice, kada planiraju sopstvenu sportsku budućnost.

„Svaki savet se graniči sa prekorom, a drugo, za takve savete trebalo bi „videti“ budućnost. Mi čak i ne znamo šta je sadašnjost. Da li je to sekunda, 10 sekundi, ili dan, nedelja… Ranije su naučnici utvrdili pojam „debljina sadašnjosti“ i da ona traje dve godine. Međutim, kada bi se ponovo sastali, to ne bi bila ni godina dana, jer sadašnjost se ubrzala. A šta će biti, ko zna, trebalo bi znati tokove, sagledati sadašnjost i prošlost, da bi čovek mogao da „vidi“ budućnost. U svakom slučaju, u pogledu crpljenja ljudskih resursa ne očekujem nikakakv zaokret. Uvek će na jednoj strani biti humanisti koji žele da sačuvaju čoveka, a na drugoj, oni koji će žrtvovati čoveka zarad rezultata i profita“.

Interesantnu paralelu profesor je našao i u modernoj umetnosti.

„Ranije je umetnost žrtvovana radi čoveka, a sad je često i čovek, kao model ili tema umetničkog dela, izobličen u savremenoj umetnosti, da bi se stvorili novi stilovi i pravci. Tako će za neku novu košarku morati da budu žrtvovani određeni ljudi i to će morati da bude plaćeno. Ostaje dilema da li će čovek izaći zdrav iz takvog sistema, a bogat verovatno hoće, jer i gladijatori su, svojevremeno, bili estradne zvezde. Životima su garantovali zabavu, ali su bili na ceni, imali su velike privilegije. Tako da očekujem sve veće dileme roditelja dece i svih koji učestvuju u sportu, da li se posvetiti tome do kraja. Postavlja se pitanje kako izaći iz toga zdrav, ili baviti se sportom u optimalnoj meri da čovek pokupi sve benefite, prijateljstvo, dobro telo, dobar odnos sa drugim ljudima, bolju psihologiju…“

Iskusan čovek, vrhunski stručnjak, erudita, profesor Koprivica je svestan da se u ljudskoj civilizaciji sve očiglednije polarizuje dobro i zlo. Bez namere da obezvredi lepotu i značaj sporta, dobronamerno upozorava:

„Put ka vrhunskom rezultatu je sve teži, konkurencija sve jača, sve je veći novac u priči. Sve manje ljudi će dolaziti na vrh, biće potrebno mnogo sreće i velika ulaganja. Postaviće se pitanje smisla svega toga, ali kapital će u svemu uvek naći smisao. To je ta dilema. Uvek se postavi tamnija i svetlija strana svega što postoji, znači, zaštiti čoveka sa jedne strane, a sa druge, iscrpeti ga kako bi dao rezultat do koga niko ranije nije došao. A put ka vrhu pod svim normalnim okolnostima, u nekom vremenu koje je pred nama, neće biti moguć bez dodatnih sredstava i uništavanja čoveka na neki način“.

Profesor vidi tamnu stranu sporta, kao i lepu, jer se masa ljudi bavi time i živi zdravo, ali svestan je brojnih rizika:

„Kako će dalje biti, videćemo. Očekujem u jednom trenutku čak i da se doping legalizuje. Imamo sve više zahteva da se marihuana ozakoni. To su strateške stvari, koje postepeno zahvataju sve pore društva, pa i sporta. Jednog trenutka će neko reći, „pa, dobro, može malo i dopinga“. Kao što kod nas nisu bili dozvoljeni stranci u našoj košarci. Sednice Stručnog saveta na tu temu bile su burne. Zatim je rečeno, može jedan stranac, pa onda, malo po malo, doći ćemo do toga da će se naši igrači ovde osećati kao da igraju u stranim timovima. I to epizodne uloge. Tamo gde je kapital, interesi domaćih ekipa i nacionalnih selekcija padaju u drugi plan“.

Još jednu suštinsku temu je, dakle, spomenuo uvaženi sagovornik Sport Kluba, Stručni savet… Nekadašnje cenjeno telo košarkaškog saveza, koje već dugo ne postoji…

„Stručni savet je bio sastavljen od izuzetnih ljudi zaista, struka je odlučivala o sportskim tokovima. Danas u ogromnoj većini saveza u svim sportovima nemamo Stručni savet. Mislim da postoji u atletici, ali u ogromnoj većini ga nema. Čak i u nekim savezima gde sam imao razgovore na tu temu izbegavali su to, jer bi Stručni savet trebalo da daje preporuke, a organizacija bi to morala da isprati. To je pravi način. Međutim, organizacija sve više želi da ona učestvuje u tome, da mimo struke odlučuje, ali kad je u društvu i u celom svetu tako, gde odlučuju neki drugi i ne vlada meritokratija, onda je normalno da tako bude i u sportu. I neko će iz organizacije postaviti selektora, a neće reći ljudima iz Stručnog saveta da oni postave kriterijume za izbor selektora, ili kako da se radi sa mlađim kategorijama i kako da se zaštite igrači… Struka ima onoliko prostora i moći koliko joj drugi daju. A tamo gde se pametno radi, tamo se stručnjacima daje moć“.

Iznenađujuće je da postoji otpor prema vraćanju Stručnog saveta, ako se zna da stručnjaci, ljudi od znanja i autoriteta, ustvari stvaraju rezultate.

„Ja to gledam kao dva kruga, unutrašnji i spoljni. U jednom krugu su trener, koji ima dva tima, igrače i stručni štab. Trener, dakle, upravlja sa dva tima, veoma je težak taj upravljački zadatak. I postoji spoljni krug, gde su logistika, finansijski, upravljački i marketinški sektor… U spoljnom krugu su rekviziti, objekti i sve što čini podršku sportskoj ekipi. Trener ne sme da vodi brigu o tehničkim detaljima, o putovanjima, ili pasošima, on se bavi strukom. Stručni savet bi upravo bio taj unutrašnji krug svake organizacije koji bi davao prave preporuke. Očekujem da će Nacionalni savet za sport koji je nedavno formiran pri Ministarstvu sporta, da se time bavi. U okviru Nacionalnog saveta su napravljene razne sekcije, jedna od preporuka bi morala da bude vraćanje Stručnog saveta u sportske saveze. Ne možemo da hvatamo korak sa svetom i da napredujemo ukoliko struka i nauka ne budu u temelju tog puta“.

Svi volimo Jokića dok pobeđuje

Mnogo se prošle godine pričalo o neodazivanju nekolicine igrača reprezentaciji, pre svega, Nikole Jokića, što Koprivica ovako objašnjava:

„Stavimo se u situaciju da smo pred očima javnosti i da nemamo vremena za prjatelje, rodbinu, a daleko smo od zemlje. Zatim, dođe leto i trebalo bi da ideš na pripreme, na neku planinu da trčiš i radiš, da opet prođeš muku, pa sledi nova klupska sezona. Ne možemo zameriti igračima, koji se ne odazovu, duge su klupske sezone, nekada su se završavale u aprilu, maju, bilo je više vremena za oporavak. Jokić je pre EP 2022. došao u kritičnom trenutku i pomogao. Lako je optužiti iz fotelje nekog zato što nije došao i rizikovao. Slažem se da se tu radi i o patriotizmu. U jednom intervjuu na tu temu mladi ljudi su mi odgovorili kontrapitanjem, „volim državu, ali, voli li ona mene“… Tako i mi volimo Jokića dok pobeđuje i dok nas proslavlja, ali onog trenutka kad poželi nešto svoje, onda se taj odnos menja. Čovek ima svoju porodicu, ženu, dete, hobije, konje koje obožava… Nije lak odgovor, tamo gde se sukobljavaju opšti i lični interes, a Jokić promoviše državu čitave godine na drugi način. Ne volim kada smo nekompletni, ali ne mogu nikog ni da osuđujem“.

Nekada su jugoslovenski stručnjaci u košarci bili avangarda u Evropi, prenosili znanje zemljama, u kojima je košarka bila u povoju, a sada su u svetskom vrhu i čini se, globalno diktiraju stil igre koji više njima odgovara.

„Sećam se da je poznati španski trener Aito govorio kako su učili presing i kontranapad od Jugoslovena. Bio je fascniran time kako naš centar hvata loptu, a Simonović je već pod protivničkim košem i poentira. Ali, ista stvar se desila u drugim oblastima, zar nisu otišli u velike svetske firme naši inženjeri da prave mostove i razne građevine, pa programeri, izumitelji, pa naši lekari? Nije taj proces samo u sportu. Svet je otvoren, a posebno za one koji vrede. Oni ih pokupe, iskoriste i dobro plate. Kad nam se vrate ti stručnjaci budu iskusniji i opremljeniji. To je proces koji je teško sprečiti, može ga zaustaviti samo patriotizam neverovatnog tipa. Zato se divim Ediju Tavarešu, što neće da igra za reprezentaciju Španije, nego za svoju zemlju, za tim Zelenortskih ostrva, ali takvi primeri su zaista retki. Većina ide gde im je bolje i isplativije“.

U Srbiji i na prostoru bivše SFRJ ljudi imaju genetske predispozicije za košarku, zbog visine, žilavosti i kretaivnosti, ali deluje kao da se na svoju štetu, silom prilika, sve više prilagođavaju tuđem stilu igre, poput jurnjave, gladijatorstva i šablonskog „pik en rola“… Na ovu konstataciju, Koprivica, naravno, ima spreman odgovor.

„Imamo visinu mi smo dinarski tip ljudi, ali skraćen je prostor odakle možemo da crpimo talente. Bili smo Jugoslavija, sada smo Srbija, manja nam je teritorija, manje je i talenata. Ipak, imamo ljude koji su dominantni fizički, ali poenta je da moramo da se vratimo kolektivnoj igri. Svi koji pamte našu raniju košarku prepoznali su je na SP, na mečevima sa Litvanijom i Kanadom. Zato je oduševljenje bilo veliko, jer protiv naše kolektivne igre rival ne može ništa, iako je pojedinačno možda i bolji od nas, ali timski nije. Naprimer, kolektivna igra je u Americi praktično zabranjena, jedan mladi igrač koji je bio kod mene na ispitu, tamo je amerikanizovao svoju igru. Kad se vratio nisam mogao da ga prepoznam, potpuno je promenio stil. Postoje različiti stilovi u raznim zemljama i oni se ukrštaju“.

Svakom svoje, a Srbiji ekipni kvalitet. Imali smo kroz istoriju svetske igračke legende, imamo ih i danas, ali zajedništvo je bilo i ostalo recept, od kojeg ne smemo da odstupamo, ističe Koprivica.

„Moramo da se vratimo našem narodnom kolu u kome smo svi čvrsto zajedno. I to je naša šansa. Imamo tradiciju tog stila i to treperi u nama, ta tradicija. Kao Nataša Rostova, koju je vaspitavala francuska emigrantkinja, kad čuje rusku muziku pleše na ruski način, jer to je nešto što je u njoj utemeljeno. Tako je i ta kolektivna igra u našem temelju. Ovo SP je pokazalo da mi možemo tome da se vratimo. To je naš adut, s obzirom kako druge zemlje napreduju, kako su fizički dominantne i imaju veći broj stanovnika, više mladih ljudi, a plus uzimaju i kupuju talente iz celog sveta. Poenta je u našoj tipičnoj igri, a inače, ako budemo igrali samo „1 na 1“, „2 na 2″, imaćemo sve manje šansi. Nisam čovek koji se bavi taktikom, naravno, pričam sve ovo teorijski, onako kako vidim sa strane, ali obradovalo me zajedništvo koje se vratilo“, poručio je profesor Vladimir Koprivica.

Profesorove reči, zlata vredne, pod uslovom da znamo da ih sledimo. Sitan, zlatni vez srpskog sportskog folklora, samouverenost, snaga, nesebičnost, dobrota… U tom slučaju, ima nade za nas…