Fakultet za sport Univerziteta „Union – Nikola Tesla“ je u saradnji sa KK Partizan NIS organizovao radionicu u kojoj su budući brucoši ove visokoobrazovne ustanove imali priliku da prisustvuju treningu crno-belih. Radionica je organizovana u sklopu promocije predupisne prijave koja traje do 15. maja i tokom koje je omogućen popust na školarinu.

Budućim studentima najpre se obratio profesor Vladimir Koprivica, jedan od najboljih stručnjaka u Srbiji iz oblasti kondicije, koji je od ove sezone preuzeo brigu o fizičkoj pripremi Partizanovih košarkaša, ali i reprezentaciji Srbije.

Prof. dr Vladimir Koprivica je redovni profesor Fakulteta za sport na Novom Beogradu, pa je ovo bila idealna prilika da se budući studenti upoznaju sa njim, budu privilegovani da i pre nego što sednu u studentske klupe, odslušaju lekciju o tome kako se sprema trening, koje metode rada se koriste u pripremi, koji su njegovi ciljevi i koji rezultati se od igrača nakon treninga očekuju.

Šef stručnog štaba Partizana Andrea Trinkijeri na raspolaganju je imao sve igrače, pa su budući treneri imali prilike da na delu vide kako italijanski stručnjak priprema tim za izazove koji mu predstoje.

Trening je trajao skoro dva sata, budući studenti na studijskom programu Trener u sportu su upijali svaki pokret i gest iskusnog stručnjaka, a onda su sačekali da se sa njim upoznaju i postave mu nekoliko pitanja. Prvo je bilo vezano za lidera ekipe i Trinkijeri nije imao dileme kada je trebalo izabrati vođu među svojim prvotimcima.

– To je onaj koji je već sve preživeo. Onaj koji zna šta je pogrešno, a šta je prava stvar za ekipu. Sigurno je to Nole (Novica Veličković). On je igrač koji igra glavom… Glava nije mišić, ali je ipak najvažniji mišić. I to se trenira svaki dan.

Na sledeće pitanje – da li trener treba da bude prijatelj sa igračima – harizmatični Italijan je odgovorio:

– U Italiji se kaže da postoji milion različitih puteva da stigneš do Rima. Znači da stvar možeš da uradiš na nekoliko načina. Mislim da se na visokom nivou bez znanja ne može ni ući u dvoranu. Kada počneš da radiš sa ekipom, u prvih pet minuta prvog dana na prvom treningu, igrač može da stvori sliku o tebi i znaće šta znaš, šta ne znaš, koliki si autoritet. Prvih pet minuta su ključni za sve. Sada, da li trener može biti prijatelj? Nisam baš siguran. Ono što mora da postoji je ljudsko poštovanje jer igrači su pre svega ljudi. To znači da imaju sve probleme koje i ti imaš, ali ti si trener i ti njima moraš da pokažeš put. Ljudsko i sportsko poštovanje mora da postoji, ali ti si šef – istakao je Trinkijeri.

A ono u čemu je Italijan najbolji je psihološka priprema igrača. Zato je dodao:

– Moraš da poznaješ psihologiju i moraš da znaš šta svakom igraču ide od ruke, šta mu prija, koji način biraš da sa njima pričaš. Svi su drugačiji. Uvek kažem da treneri znaju da pričaju sa konjima. Nadam se da si shvatio – kroz osmeh se obratio jednom od učesnika radionice.

Podvlačeći paralelu između italijanske i ABA lige, strateg crno-belih je rekao:

– U Italiji je sve malo lepše, autobus je malo brži, ali ovo je zemlja košarke i sporta. Ovde sam našao najbolje profesionalce u sportu, kondicione trenere, fizioterapeute, pomoćne trenere. Ovo je zemlja košarke. Nekada nešto može lepše da ti izgleda, ali ako zagrebeš šta ima ispod… Možda je ovde još bolje za neke stvari.

Usledila su i malo stručnija pitanja od strane budućih studenata – koja je najbolja odbrana za pik en rol i da li braniti poslednji napad ili ne? Najpre što se tiče pik en rola.

– Prva stvar je da budeš svestan šta tvoji igrači mogu. Ne mogu svi da iskaču, ne mogu svi da igraju unutra. Moraš da gledaš kakve su atlete, kakve noge imaju, koliko su veliki. Mislim da je trener kao krojač. Za svakog igrača moram da napravim drugačije odelo. Prva stvar je šta ekipa može, pa onda kada to znam onda biram opcije koje ćemo da igramo, pa ih onda radimo svaki dan. Ali moraš da imaš najmanje tri opcije, tri različite odbrane. Sada svi igraju pik en rol i svi su naučili dobro da napadaju, pa si onda gotov ako imaš samo jednu odbranu. To je trenutna smrt! Nećeš proći.

Zastao je samo da uhvati dah, pa je strategiji za poslednji napad rekao:

– U Americi se nikada ne pravi faul. Čuveni Greg Popovič je izgubio finale protiv Majamija jer nije napravio faul. Mislim da je adaptacija najvažnija stvar. Svaka utakmica je drugačija, svaki završetak je drugačiji. Neki put branim, neki put tražim faul da se pravi. Zavisi kakva je utakmica. Za taktiku u poslednjem napadu se odlučujem u toku meča i u odnosu na to koji su igrači na terenu i za protivnički i za moj tim. Svaki put je drugačije. Adaptacija je najvažnija stvar u životu, a ne samo u košarci.

Govorio je u šaljivom tonu i o segmentima koje njegova ekipa treba da popravi.

– Ovaj tim jako cenim jer svakoga dana daje sve od sebe. Možda nismo najbolji, ali nas je baš teško dobiti. Nikada ne odustaju. Imamo neke mane, ali „peglamo“ neprestano. Neka bude da kažem da bi trebalo da imaju boljeg trenera koji će biti mirniji, posebno kada je nervozan. Ja stalno učim jer kad kažeš: „Više nemam šta da učim!“, svi su te pretekli. Svaki dan te igrač nešto nauči, protivnik te nečemu nauči, profa te nečemu nauči. Život te uči svaki dan.

I za kraj…

– Jedinu stvar koju ne možeš kupiti je iskustvo. Znate li šta je iskustvo? To je učenje na greškama. Iskustvo su ožiljci. Svaki igrač je drugačiji. Svaki tim je drugačiji. A drugačiji je od danas do sutra. Danas vidiš da si nešto dobro napravio, sutra isti ti igrači dođu na trening i nije ista stvar. Zato moraš dobro da se prilagodiš na uslove. Budi direktan i iskren. Reci istinu. Neki put je malo spakuj, ali reci istinu jer ako lažeš igračima, posle tri sekunde oni će sve shvatiti.